Zovem se Biljana Gavrić, imam 33 godine i živim u Novom Sadu. Zvanično sam direktor produkcije u kompaniji Ninamedia, a nezvanično novinar, projekt menadžer, organizator događaja, producent…

Pre pet i po godina otišla sam prvi put na Kosovo u tzv. “kontejner naselje”. U jednom od 24 kontejnera, koji imaju 12 kvadrata, živela je tada porodica Virijević – muž, žena i šestoro dece. Čim sam videla u kakvim uslovima žive, poželela sam to da promenim, a prelomni trenutak bio je, kada je Lazar, u to vreme učenik osmog razreda, došao iz škole besan jer je već bio kraj septembra, a on nije imao knjige za osmi razred. Vežbao je matematiku i informatiku u školi jer nije imao računar.

Sećam se da sam se pozdravila s njima i samo rekla da ću se vratiti. Čim sam stigla u Novi Sad pitala sam direktora, da li mogu da nosim službeni laptop i kući da radim, jer želim svoj računar da poklonim jednom školarcu u Gračanici. Nije mi to dozvolio, već je kupio novi laptop za Lazara. Gradonačelnik Novog Sada nije dozvolio da kupim Lazaru knjige, on ih je lično kupio. E, tada sam shvatila da ljudi žele da pomognu i odlučila da organizujem humanitarnu akciju kako bih prikupila pomoć i za ostalih petoro dece, ali i njihove roditelje. Za mesec dana vratila sam se u Gračanicu sa knjigama, laptopom, školskim priborom, odećom, slatkišima, novcem za ogrev…

Tako je sve počelo. Pre nekih 15 godina, kada sam završavala srednju školu, shvatila sam da jako malo znam o balkanskim zemljama i tada sam samoinicijativno krenula u „obilazak“ i upoznavanje zemalja i ljudi koji nas okružuju iz nekog drugog ugla, manje turističkog. Tako sam sama počela jedne godine ekskurziju u Sloveniji, pa sam sama organizovala sebi put u Hrvatsku, zatim u Crnu Goru itd. Ostalo mi je na mapi još mnogo toga da obiđem, ali kaskam upravo zbog toga što sam se posle prvog puta na Kosovo vraćala tamo još 10 puta. Svake godine minimum dva puta posećivali smo porodicu Virijević i nosili im pomoć, organizovali smo svake godine podelu paketića, odneli smo pomoć Omladinskoj kući u naselju Padalište. U okviru premijere filma Prokleta mogućnost izbora organizovali smo humanitarnu akciju pomoći za svako dete koje je učestvovalo u filmu. Svake godine sam deo akcije Svim srcem za osmeh deteta, koju organizuje Udruženje građana “Novi Sad”, kada 40 dece s Kosova i Metohije budu nedelju dana gosti Novog Sada. Nekoliko puta nosili smo samo lekove, nekada samo novac za ogrev i hranu. Nemam evidenciju tačnu, nikad je nisam vodila. Kada sam shvatila koliko je divan osećaj kad nekoga možeš da usrećiš počela sam više da se uključujem u humanitarne akcije , ali i sama iniciram i organizujem mnoge od njih.

I danas, individualno pomažem nekoliko ljudi kad god i koliko god mogu. Kad odlučite da nekome pomognete ne bi trebalo da bilo šta očekujete zauzvrat. To radite zato sto želite ili to jednostavno ne radite. Planove za budućnost dugoročne i konkretne nemam. Znam da ću nastaviti da se bavim humanitarnim radom koliko god budem mogla i kad god budem mogla. U planu je pokretanje jedne humanitarne akcije za opštinu Gračanica, za koju sam i lično emotivno vezana. Naime, u toj opštini ne postoji nijedna teretana ili fitnes centar u kojem bi mladi mogli da treniraju. Trenutno razmišljam i o jednom velikom projektu za pomoć školama na Kosovu i Metohiji, ali o tom potom.